Da li ići u IT kompaniju sa manje od 20 zaposlenih?

Shawn1630 reči5 minuta

Vikendom neću deliti tehnologiju. Danas ujutru sam na Zhihuu video prilično zanimljivu temu: da li ići u IT kompaniju sa manje od 20 zaposlenih?

U odgovorima je jedan stariji član podelio svoje bizarno radno iskustvo u maloj kompaniji od dvadesetak ljudi — evo ga.

Adresa originalnog odgovora: https://sourl.cn/hy9TD

Ispod je glavni tekst.

Kad sam došao u Xi'an, imao sam sreću da uđem u jednu IT kompaniju od dvadesetak ljudi.

U početku nisam želeo u takvu malu kompaniju — zašto sam onda ušao? Razloga je otprilike dva:

prvi je taj što se ta kompanija navodno izjasnila kao podružnica nekog velikog internet preduzeća, sa "deljenjem resursa kompanije";
drugi je što sam posle četiri kruga intervjua osetio da sam emotivno iscrpljen i nisam više želeo na intervjue — neka bude ova.

Prvi dan

Međutim, od prvog dana prijave polako sam otkrivao da je situacija čudna.

Prvog dana kad sam se javio na recepciji, video sam da su ljudi na recepciji prilično nadmeni — nema zvanične odeće, obojene zelene kose, žvakaća guma u ustima. Pomislio sam: "Pa, startup, verovatno je to ljudski."

Ja: "Dobar dan, danas mi je prvi radni dan."

Recepcija: "Aha, kako se zoveš?"

Ja: "Zovem se xxx."

Recepcija: "Aha, onda prvo popuni formular, ja ću pozvati kadrovike."

Sedeo sam 20 minuta, niko se nije javio.

Ja: "Zašto taj iz kadrova još uvek nije došao?"

Recepcija: "Verovatno je zaglavio u saobraćaju, da ne čekaš još malo?"

Prošlo još dvadeset minuta.

Kadrovik: "Ti si xxx, zar ne? Sačekaj malo da odštampam ugovor."

Ja: "Aha."

Kadrovik: "Ugovor treba da potpišeš na strani xx; pošto ta dva primerka šaljemo u centralu, kad potpišeš samo ih preda meni — ja sam u kancelariji pored."

Ja: "U redu."

Bez predstavljanja firme, bez objašnjenja detalja ugovora, bez dobrodošlog poklona — potpisao sam ugovor i tako stigao do svog radnog mesta.

Kadrovik odeljenja dođe da me dočeka.

Kadrovik odeljenja: "Ti si xx, zar ne? Tvoje mesto je tamo, ja da ti otvorim OA sistem, pa za tren idemo zajedno da podignemo opremu, uskoro ću te ubaciti u naš WeChat grupu, pa će malo biti dobrodošlice — novajlije treba da puste crvenu kovertu u grupu, od sada se oslanjamo na stare kolege."

Ja: "Još i crvena koverta? Eee."

Ta tzv. dobrodošlica je zaista bila nelagodna — kao iz serije. Kadrovik odeljenja je zakucao po stolu i povikao:

Kadrovik odeljenja: "Ljudi, stanite na tren sa radom — danas nam je u tim stigla nova krv, naš tim se opet malo uvećao!"

Zatim sledi nelagodno upoznavanje — zaista nelagodno; imao sam utisak da su svi puni energije i veštački, preterano bliski.

Drugi dan

Drugog dana krenuo je redovan rad. Vođa mi je dao git adresu i rekao da je to kod našeg projekta — dao mi je dva dana da se upoznam, a onda da napravim prezentaciju u kojoj ću izložiti svoje razumevanje.

Ja: "U redu. A koja je adresa našeg test servera?"

Vođa: "Hmm, mi za sada nemamo test server. Podigni sam kod sebe jedan lokalni test server."

Ja: "A kako da garantujem da će to biti isto kao i produkciono okruženje?"

Vođa: "Nije problem, mi uvek tako radimo."

Ja: "Eee... pa dobro."

Prvi put sam video takvu razvojnu arhitekturu i proces — osetio sam da će kasnije iskrsnuti veliki problemi.

Nakon prezentacije razumevanja projekta, uzeo sam prvi zadatak. Tada se, baš kao što sam i predosećao, ispostavilo da problemi te radne arhitekture konačno izbijaju.

Na jednom projektu radi nas četvoro-petoro, test okruženja svima različita; kad u test okruženju sve prođe, predaje se kod.

Kobno je sledeće:

Takav tim, a da pri tome nema potpun proces puštanja koda u produkciju. Puštanje koda u produkciju radi se isključivo ručno, njime upravlja samo vođa.

I tako se, konačno, desila stravična stvar.

U svim razvojnim i test okruženjima nije bilo problema, ali na produkciji — gomila bagova; pošto se puštanje radilo ručno, često se dešavalo da se nešto propusti ili zaboravi. Kad se na produkciji pojavi bag, odmah se mora raditi rollback, a u test okruženju problem se nije mogao reprodukovati.

Prvo puštanje projekta u produkciju trajalo je od 17h do 22h.

Zaista mi je bio neverovatan prizor.

Pored toga, zbog preterane gorljivosti zaposlenih, stari kolege su pričale da firma ima nepisanu odredbu — ne propuštaju se vremenski rokoci: ako je projekat određen za puštanje danas, onda se ne ide kući dok se ne pusti.

Treći dan

Trećeg dana sam predložio vođi: "Predlažem da prvo postavimo kompletan alat za proces puštanja u produkciju, pa tek onda da razvijamo — bar da imamo test server koji je identičan sa produkcionim okruženjem."

Vođa: "To već dugo tražimo od centrale, ali sada je posao zapao, nemamo vremena za to."

Znači — ne žele.

Bespomoćan, nisam mogao mnogo da kažem. U firmi manje od mesec dana, završio sam prvi projekat, a u meni je već počela da se rađa želja da odem.

U kasnijem radu svaki dan je bio izuzetno zauzet — paralelno sam povezivao tri poslovne linije, a iako je u oglasu pisalo da traže senior inženjera koji će voditi projektni tim, po dolasku sam video da su svi senior inženjeri i svi "grubo" guraju posao. Pored toga, tražili su backend programera, a i frontend posao su mi svalili na vrat.

Posle mesec dana

Posle mesec dana polako sam upoznao pozadinu svojih kolega — neki su nekada bili u prodaji, neki su radili softverski autsorsing, neki su bili nastavnici u institutima. Pravih diplomanata smera računarstva bilo je jako malo; većina je završila neki kratki kurs iz programiranja pa krenula da traži posao, prošla kroz nekoliko malih firmi i tako stigla ovamo.

Produkt menadžer je osmislio projekat — napisao gomilu teksta.

Ja: "Hteo bih da pitam — ima li prototip projekta, ili PRD dokument?"

Produkt menadžer: "Napisao sam jedan Word, pogledaj."

Ja: "Ovo što si napisao — stvarno ne razumem šta znači."

Produkt menadžer: "Samo radi po tome što sam napisao."

Ja: "Eee..."

Shvatio sam da se sprema još jedna stravična stvar.

Pošto produkt menadžer nije davao dizajn prototipa ni PRD, nego je samo rečima opisivao ideje o proizvodu, i pritom nije imao ni dobar književni stil — isti pasus različiti ljudi čitaju i različito razumeju.

Jedan proizvod, nekoliko programera radi različite delove; kad se razvoj završi, produkt menadžer kaže — to nije što je želeo. Programeri kažu — radili smo po tvom dokumentu, šta tu ne odgovara? Produkt menadžer kaže — krivo ste razumeli.

I tako počinje međusobno cepanje.

Bespomoćno, na kraju, radi proizvoda, projekat mora iz početka. Nekoliko dana rada — sve uzalud.

Slama koja je slomila kamilina leđa

Želja za odlaskom već se kod mene kovala; ono što me konačno nateralo na odluku bilo je jedno puštanje u produkciju.

Puštanje u produkciju bilo je "na odgovornost testera".

Tester kaže da s tim puštanjem ima problem — ne dozvoljava programerima da odu, čak i da besposleno sede.

Poslednje puštanje u produkciju.

Puštanje u 18h.

Ja: "Predao sam kod, idem na večeru; kad testiraš, javi mi."

Tester: "Nemoj još ići, ako bude baga lakše ćemo ispraviti."

Ja: "Vratiću se odmah posle večere."

Tester: "U redu, ako bude problema zvaću te."

Stigao sam dole, uzeo hranu, jedva dva zalogaja — žestoko zvonjenje telefona.

Tester: "Brzo gore, kod se srušio, ozbiljan problem!"

Ja: "Vratiću se kad završim s jelom."

Tester: "Nemoj jesti, vođa je sve video."

Bespomoćan, progutao sam zalogaj, žurno se popeo. Pogledam — problem je u tipu podatka; promenio sam tip promenljive, proradilo. Nije bila neka velika stvar.

Tester: "Sedi, nemoj da ideš, ako bude šta odmah ću ti reći."

Ja: "Aha."

Tako odmaklo do devet sati. Pogledam sat — testira se već više od dva sata, nema problema; hajde da pustimo.

Pušteno u produkciju; na brzinu pregledano — čini se, nema problema.

Ja: "Onda idem."

Na pola puta kući, ponovo žurno zvonjenje telefona.

Tester: "Brzo se vrati, bag na produkciji!"

Ja: "Pre dva sata si testirao i rekao da nema problema, čak si i odobrio puštanje. Prošlo je deset sati, radi rollback, sutra nastavljamo."

Tester: "Ne može, danas mora u produkciju, brzo se vrati!"

Ja: "Upravo sam seo u auto, ti uradi rollback koda, sutra ćemo dalje."

Tester: "Onda ću javiti vođi."

Već mi je bilo dosta. U roku od deset minuta, vođa me je neprestano zvonio triput — nisam se javljao.

Rekao sam taksistu da se okrene, vratio sam se. Za tri minuta sam pogledao — bag na produkciji posledica je prljavih podataka; obrisao sam nekoliko redova, sve je proradilo. Tada je već bilo blizu jedan sat posle ponoći.

Bez reči, sledećeg dana vođa me je ispitivao zašto se ne javljam, rekao mi da rad mora biti ozbiljan i ponovo mi dodelio zadatak uz napomenu da ga ozbiljno shvatim.

Ja se blago nasmešim, završim mejl sa otkazom i pritisnem dugme "Pošalji". I pritom zatražim preostale dane godišnjeg odmora.

Lični utisak

Lično smatram da bismo pri traženju posla trebalo izbegavati male firme — posebno one od 10, 20 ljudi: šansa da naiđete na problem je veoma velika! Uz to, većina tako malih firmi na kraju propadne.

Ipak, ima i mali deo dobrih malih firmi — ne treba ih sve sabiti u isti koš.

Ništa me ne zadržava — osim cilja; ma i na obali bilo ruža, hladovine i mirne luke, ja sam čamac bez konopa.